Please use this identifier to cite or link to this item:https://hdl.handle.net/20.500.12259/860
Type of publication: Straipsnis / Article
Author(s): Sotirović, Vladislav B.
Title: Босански језик и његова инаугурација : судбина бившег српскохрватског или хрватскосрпског језика
Other Title: Bosnian language and its inauguration : the fate of the former serbocroat or croatoserb language
Bosnių kalbos inauguracija : ankstesnės serbų-kroatų arba kroatų-serbų kalbos likimas
Is part of: Darnioji daugiakalbystė, 2013, nr. 3, p. 47-61
Date: 2013
Keywords: Serbų-kroatų kalba;Bosnių kalba;Jugoslavija;Politinė lingvistika;Serbo-Croatian language;Bosnian language;Yugoslavia;Politolinguistics;Српскохрватски језик;Хрватскосрпски језик;Босански језик;Југославија;Политолингвистика
Abstract: The study examines the fate of the Serbo-Croatian or Croat-Serbian language after the dissolution of the former common state of South Slavs, excluding Bulgarians, in 1991 with the main emphasis on the phenomenon of inauguration and promotion of the Bosnian language, which is one of the youngest Slavic and European languages today. The aim of this study is to present the development of the successor languages of the Serbo-Croatian or Croat-Serbian language with the main focus on Bosnian which was officially inaugurated in 1996 and up to now is spoken by the Muslim South Slavs in Bosnia-Herzegovina and Sandžak region divided between Serbia and Montenegro. However, the speakers of the Bosnian language identify themselves as the Bosniaks, but not as the Bosnians in the ethno-national sense. The specificity of the Bosnian-Herzegovinian ethno-linguistic situation in the last two decades is marked by the fact that in this republic officially three ethnic languages (Bosnian, Serbian, Croatian) are spoken although supporters of the Bosnian language try to prove that the mother tongue of all inhabitants of Bosnia-Herzegovina and Sandžak (Raška) region is only Bosnian. The specific position of the Bosnian language among all Slavic languages is visible through the fact that its name is different from the name of the state (Bosnia-Herzegovina) in which it is spoken as well as from the name of the nation who speaks it (Bosniaks). From the linguistic point of view, after the dissolution of the Socialist Yugoslavia, the Croatian, Bosnian, Montenegrin and Serbian languages continue to use one linguistic system, but from the sociolinguistic point, we can speak about four internationally recognized independent languages. It is a matter of “linguistic engineering” to create more factual differences in syntax, vocabulary, orthography and grammar among the four only de jure separated languages in order that they become de facto different languages. The three languages (Bosnian, Serbian, Croatian), emerging on the grounds of the ex-Serbo-Croatian or Croat-Serbian language in Bosnia-Herzegovina, are standardized on the basis of the ijekavian dialect which is a common component that still connects them into a single linguistic system. However, it is expected that in the future the technology of “linguistic engineering” will focus on the creation of “ethnic” differences within this common dialect. In this short analysis of the sociolinguistic aspect of the dissolution of the former Yugoslavia, with the emphasis on the inauguration of the Bosnian language, a comparative method and the method of text analysis are used as a form of sociolinguistic penetration into the role and function of the language in the creation of national identity and in setting nation-state boundaries. In addition, we used a method of the mutual complement of the data from sources and literature.
Straipsnyje nagrinėjamas serbų-kroatų arba kroatų-serbų kalbos likimas 1991 metais išnykus ankstesnei, bendrai visų pietų slavų (išskyrus bulgarus) valstybei, akcentuojant bosnių kalbos – vienos jauniausių šiandienos slavų ir Europos kalbų – inauguracijos ir propagavimo reiškinius. Tyrimo tikslas – atskleisti kalbų, ankstesnės serbų-kroatų arba kroatų-serbų, sekėjų evoliuciją, ypatingą dėmesį skiriant opiausiam klausimui – bosnių kalbai. 1996-ieji – oficiali šios kalbos gyvavimo pradžia. Šiandien ja kalba tik pietų slavai musulmonai Bosnijoje-Hercegovinoje ir Sandžako regione, kuris šiuo metu padalytas Serbijai ir Juodkalnijai. Tačiau kalbantieji bosnių kalba etninetautine prasme įvardija save bosniakais, o ne bosniais. Etnolingvistinės Bosnijos- Hercegovinos situacijos išskirtinumą per pastaruosius du dešimtmečius žymi faktas, kad šioje respublikoje oficialiai kalbama trimis etninėmis kalbomis (bosnių, serbų ir kroatų), nors bosnių kalbos šalininkai stengiasi įrodyti, kad gimtoji visų Bosnijos-Hercegovinos ir Sandžako (Raška) regiono gyventojų kalba yra tik bosnių. Bosnių kalbos išskirtinumas tarp kitų slavų kalbų pasireiškia ir tuo, kad kalbos pavadinimas skiriasi nuo valstybės, kurioje kalbama šia kalba, pavadinimo (Bosnija-Hercegovina) ir nuo tautos, kalbančios šia kalba, pavadinimo (bosniakai). Lingvistiniu požiūriu kroatų, bosnių, juodkalniečių ir serbų kalbos, iširus socialistinei Jugoslavijai, šiandien vis dar priskiriamos vienai lingvistinei sistemai, nors sociolingvistiniu aspektu būtų galima kalbėti apie keturias atskiras ir savarankiškas kalbas, kurios pripažintos visame pasaulyje. „Lingvistinės inžinerijos“ uždavinys – ateityje sukurti daugiau faktinių šių keturių de jure atskirų kalbų skirtumų (sintaksės, žodyno, ortografijos ir gramatikos taisyklių), kad jos taptų skirtingos de facto. Šiandien visos trys kalbos (bosnių, serbų ir kroatų), besiformuojančios ant serbų-kroatų arba kroatų-serbų kalbos liekanų, Bosnijoje-Hercegovinoje standartizuojamos remiantis ljekavų dialektu, kuris yra bendras elementas, jungiantis minėtas kalbas į vieną lingvistinę sistemą. Tačiau manoma, kad ateityje „lingvistinės inžinerijos“ technologija bus naudojama, kuriant „etninius“ šio bendro dialekto skirtumus. Tai padaryti būtų sunku, bet įmanoma. Šioje trumpoje ankstesnės Jugoslavijos išnykimo sociolingvistinio aspekto analizėje, akcentuojant bosnių kalbos inauguracijos reiškinį, naudojamas lyginamasis metodas ir teksto analizė kaip sociolingvistinės skvarbos forma, siekiant įsigilinti į kalbos vaidmenį ir funkciją, kuriant tautinę tapatybę ir tautos-valstybės ribas. Taip pat pasitelktas abipusio šaltinių ir literatūros duomenų panaudojimo metodas.
Овај рад се бави истраживањем судбине српскохрватског или хрватскосрпског језика након нестанка бивше заједничке државе већине Јужних Словена (свих сем Бугара) 1991. г. са главним акцентом на инаугурацији и промоцији једног од најмлађих словенских и европских језика – босанског. Циљ овог истраживања је да прикаже путеве развоја језика наследника бившег српскохрватског или хрватскосрпског језика са нагласком на његов најделикатнији део – босански. Овим језиком од његове званичне инаугурације 1996. г. па све до данас фактички говоре само босанскохерцеговачки и санџачки (како у Србији тако и у Црној Гори) житељи муслиманске вероисповести, али који се у етнонационалном смислу изјашњавају као Бошњаци. Специфичност босанскохерцеговачке етнојезичке ситуације у последње две деценије је у чињеници да се у овој републици званично говори трима етнојезицима иако поборници босанског језика настоје да докажу да је овај језик матерњи свим становницима Босне и Херцеговине и Санџака (Рашке) без обзира на њихово етничко и верско опредељење. Специфичност положаја босанског језика је и у томе што се његов назив разликује од назива државе у којој се говори (Босна и Херзеговина) и нације која га говори (Бошњаци). Без обзира што се у “техничком” смислу хрватски, босански, црногорски и српски језик након распада/растурања СФР Југославије сматрају посебним језицима, потребно је уложити још много труда из области “лингвистичког инжењеринга” да би се и стварно (у области синтаксе, речника, ортографије, граматичких правила и фактичке разумљивости) добила четири лингвистички оделита језика. С обзиром на чињеницу да сви новонастали језици на рушевинама српскохрватског или хрватскосрпског користе ијекавско наречје као заједничку компоненту која их још увек повезује у јединствени дијалектолошки систем, очекивати је да се у наредном периоду техника “лингвистичког инжењеринга” усмери на стварање “етничких” разлика у оквиру овог наречја, што ће у сваком случају бити тежак, али не и крајње неизводљив, посао. У овој краткој анализи политолингвистичког аспекта нестанка бивше Југославије са акцентом на феномен инаугурације босанског језика, поред упоредне методе, коришћена је и метода анализе текста као вид социолингвистичког проницања у улогу и функцију језика у стварању националног идентитета и национално-државних граница. Коришћен је такође и методолошки принцип комплементарности у смислу међусобног допуњавања података из извора и литературе.
Internet: https://eltalpykla.vdu.lt/1/860
http://dx.doi.org/10.7220/2335-2027.3.5
https://hdl.handle.net/20.500.12259/860
Appears in Collections:Darnioji daugiakalbystė / Sustainable Multilingualism 2013, nr. 3

Files in This Item:
Show full item record

Page view(s)

84
checked on Nov 5, 2019

Download(s)

78
checked on Nov 5, 2019

Google ScholarTM

Check


Items in DSpace are protected by copyright, with all rights reserved, unless otherwise indicated.